Iz­lo­žba pod na­zi­vom „Ko­la­šin u do­ba Knja­že­vi­ne i Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re” či­ji je autor Bra­ni­slav Jek­nić, di­rek­tor ko­la­šin­skog Cen­tra za kul­tu­ru, ot­kri­la je Ko­la­šin­ci­ma mno­ge de­ta­lje o rod­nom gra­du. Isto­rij­ski do­ga­đaj ko­ji do­mi­ni­ra iz­lo­že­nim do­ku­men­ti­ma i fo­to­gra­fi­ja­ma je Ber­lin­ski kon­gres iz 1878. go­di­ne, gdje je od­lu­če­no da gra­ni­ca iz­me­đu Cr­ne Go­re i Tur­ske bu­de ri­je­ka Ta­ra i da se Ko­la­šin ustu­pi Knja­že­vi­ni Cr­noj Go­ri.
– Mo­tiv za ovu iz­lo­žbu, u či­joj re­a­li­za­ci­ji su mi po­mo­gli isto­ri­čar umjet­no­sti Dra­gi­nja Ku­jo­vić, Pre­drag T. Šće­pa­no­vić i Alek­san­dar Ber­ku­ljan, je ne­pre­sta­no tra­ga­nje za isto­rij­ski zna­čaj­nim tre­nu­ci­ma Ko­la­ši­na, ko­ji će nam po­mo­ći da shva­ti­mo onaj pra­vi, na­da­le­ko po­zna­ti „ko­la­šin­ski duh” ko­ji nas pod­sje­ća da je Ko­la­šin za­i­sta ne­ka­da bio zna­ča­jan i va­žan dio Cr­ne Go­re – ka­zao je Jek­nić, do­da­ju­ći da su po­je­di­ne fo­to­gra­fi­je i do­ku­men­ti pri­ka­za­ni po pr­vi put.
Bo­ga­ta ar­hiv­ska gra­đa o Ko­la­ši­nu, is­ti­če on, i ne­ka­da­šnjem na­či­nu ži­vo­ta i funk­ci­o­ni­sa­nja gra­da ob­u­hva­ta pre­ko 200 fo­to­gra­fi­ja, 130 ori­gi­nal­nih do­ku­me­na­ta, i pre­ko 100 ilu­stra­ci­ja, cr­te­ža, gra­vu­ra, ma­pa, oti­sa­ka pe­ča­ta i iz­vo­da iz li­te­ra­tu­re. Iz­lo­žba je re­a­li­zo­va­na, na­po­mi­nje Jek­nić, u sa­rad­nji sa Dr­žav­nim ar­hi­vom Cr­ne Go­re, Mu­ze­jom kra­lja Ni­ko­le sa Ce­ti­nja i Mi­ni­star­stvom kul­tu­re Cr­ne Go­re.
Iz ar­hiv­skih do­ku­me­na­ta, sli­ko­vi­to pri­ka­za­no uz ori­gi­nal­ne do­ku­men­te i „de­pe­še”, vi­di se da je po­čet­kom sep­tem­bra 1878. go­di­ne na­kon Ber­lin­skog kon­gre­sa do­šlo do pre­go­vo­ra sa ko­la­šin­skim mu­sli­ma­ni­ma ko­ji su od­lu­či­li da si­lom oruž­ja bra­ne Ko­la­šin i odu­go­vla­če pre­da­ju gra­da. Na­kon ni­za do­ga­đa­ja, u Ko­la­šin je ušla cr­no­gor­ska voj­ska i na zgra­di ta­da­šnjeg su­da ko­ji se na­la­zio u bli­zi­ni da­na­šnjeg Do­njeg tr­ga is­tak­nut je bar­jak.
Na pr­vom sa­sta­na­ku s Nu­ri-be­gom, ko­man­dan­tom gra­da, o nje­go­voj pre­da­ji, na Stre­lič­kom kr­šu, mje­stu iz­me­đu Ko­la­ši­na i Ma­te­še­va bi­li su Mi­tro­fan Ban, Ba­šo To­kov Bo­žo­vić, Mi­li­sav Mi­šnin Vu­ji­sić, Dra­gi­ša Per­kov Me­de­ni­ca, Mr­de­lja Ve­ljov Ra­do­vić i pre­vo­di­lac Alek­sa-Akan To­dov Ma­rić iz Bi­je­log Po­lja. Is­pred ko­la­šin­ske stra­ne, tj. kaj­man­ka­na Nu­ri-be­ga pre­vo­di­o­ci su bi­li No­vo Jok­si­mov Mi­nić i Đo­ko Pe­ri­šin Drob­nja­ko­vić, tr­gov­ci iz va­ro­ši.
Iako su ko­la­šin­ski mu­sli­ma­ni po­ku­ša­li da odu­go­vla­če sa pre­da­jom, na­kon što im je za­pri­je­će­no voj­nom in­ter­ven­ci­jom, mu­sli­ma­ni va­ro­ša­ni su se upla­ši­li na­pa­da pa su za­tra­ži­li raz­go­vo­re.
Nu­ri-beg je znao da je te­ško pri­mo­ra­ti fa­na­ti­zo­va­na ko­la­šin­ska brat­stva Me­ki­će, Mu­šo­vi­će, Ba­li­ja­gi­će, Sma­i­la­gi­će, Ba­ša­no­vi­će, Di­zda­re­vi­će, Mar­ti­no­vi­će i dru­ge da se po­ko­re Mo­ra­ča­ni­ma i Rov­ča­ni­ma. Do­go­vo­re­no je da se iz sva­kog brat­stva iza­be­re po je­dan pred­stav­nik i da po­đu na Ce­ti­nje, a kad stig­nu na Ce­ti­nje tek će ta­da cr­no­gor­ska voj­ska ući u va­roš. Nu­ri-beg je istog da­na upu­tio u Mo­ra­ču 13 ko­la­šin­skih mu­sli­ma­na, a sju­tra­dan su se upu­ti­li na Ce­ti­nje sa ka­pe­ta­nom Mr­de­ljom Ra­do­vi­ćem.
In­te­re­sant­no je ka­ko je cr­no­gor­ska voj­ska ušla u grad. For­mi­ra­na u dva mo­rač­ka ba­ta­ljo­na na če­lu sa Dra­gi­šom Pe­ro­vi­ćem i Lu­kom Mi­ja­to­vi­ćem voj­ska je u zo­ru 22. sep­tem­bra (4. ok­to­bra) 1878. go­di­ne pri­sti­gla na gra­ni­cu i tom pri­li­kom Pe­ro­vić i Mi­ja­to­vić su se od­mah upu­ti­li pre­ma ka­ra­u­la­ma. Već oko osam sa­ti uju­tru gla­va­ri su pre­šli pre­ko ri­je­ke Ta­re sa če­tom voj­ni­ka. Cr­no­gor­ske pred­stav­ni­ke je na ri­je­ci Ta­ri sa­če­kao ju­zba­ša sa vo­dom ni­za­ma i ot­pra­tio ih do tvr­đa­ve na Vi­ni­ća br­du – Ba­ru­ta­ni. Is­pred tvr­đa­ve je Nu­ri-beg sa svo­jim pre­vo­di­o­cem Đo­kom Drob­nja­ko­vi­ćem sa­če­kao Cr­no­gor­ce i lič­no im pre­dao tvr­đa­vu.
Pr­vo je oslo­bo­đe­na tvr­đa­va Ičin­dži, na Vi­ni­ća br­du, a za­u­ze­la je če­ta ofi­ci­ra To­ma Ra­do­vi­ća, tvr­đa­vu Bi­rin­dži na Ba­ša­njem br­du – če­ta Ga­vri­la (Ću­će) No­vo­va Vu­ji­si­ća, a tvr­đa­vu Učun­dži, iz­nad mo­sta vi­so­ko na Ba­bljoj Gre­di – če­ta Mi­li­sa­va Đur­đi­na. Po­što su za­u­ze­te for­ti­ce oko Ko­la­ši­na, u tvr­đa­vi na Vi­ni­ća br­du je do­go­vo­re­no o na­či­nu pre­da­je sa­me va­ro­ši i kr­šle /ka­sar­ne/. Od­lu­če­no je da se cr­no­gor­ska vlast smje­sti u Hu­ću­met (op­štin­ska ku­ća i sud­ni­ca), a voj­ska u ka­sar­nu na Bre­zi. Na zgra­di hu­ću­ma­ta od­mah je is­tak­nu­ta cr­no­gor­ska za­sta­va, a okru­žni na­čel­nik Ba­šo je tom pri­li­kom na­pi­sao i po­slao ovaj te­le­gram:
„Nje­go­voj Svje­tlo­sti Knja­zu Go­spo­da­ru, Ce­ti­nje, Uz ne­u­stra­ši­vo Mo­rač­ko-Ro­vač­ko oruž­je, ju­tros 22. sep­tem­bra, Tvo­ja za­sta­va le­pr­ša na Ko­la­šin­ski grad, a tvo­ji so­ko­lo­vi kli­ču: Ži­vio naš Svi­je­tli i Vi­te­ški Go­spo­dar! Po­kor­ni Ba­šo T. Bo­žo­vić, okru­žni na­čel­nik“ – iz­vor: Me­mo­a­ri Mi­tro­fa­na Ba­na.
Od­mah po oslo­bo­đe­nju Ko­la­ši­na, bez odu­go­vla­če­nja, us­po­sta­vlje­na je vlast. Iz Ma­na­sti­ra Mo­ra­če pre­mje­šte­no je okru­žno na­čel­stvo na če­lu s Ba­šom To­ko­vim Bo­žo­vi­ćem. U tom vre­me­nu grad Ko­la­šin je po­stao ad­mi­ni­stra­tiv­ni cen­tar za Ro­va­ca, Gor­nju i Do­nju Mo­ra­ču i dio Va­so­je­vi­ća. Ta­da je osno­van i sud, a pred­sjed­nik je bio ka­pe­tan Mr­de­lja Ve­ljov Ra­do­vić, tri su­di­je Vu­le Ra­di­vo­jev Bu­la­to­vić, Je­vrem Dra­go­vić i Omer Axibulić, dok su za sud­ske pi­sa­re od­re­đe­ni: Mi­li­vo­je La­za­re­vić, Mi­lan Ra­do­vić i Šu­jan Me­de­ni­ca. Iza­bran je i star­je­ši­na po­li­ci­je Mi­ro Ra­do­va­nov Re­džić. Za sta­re­ši­nu gra­da po­sta­vljen je ka­pe­tan Je­vrem Dra­go­vić. Što se ti­če za­stu­plje­no­sti mu­sli­ma­na u grad­skoj ad­mi­ni­stra­ci­ji knjaz Ni­ko­la je Ko­la­šin­ci­ma za ka­pe­ta­na od­re­dio Isa Osma­no­va Pe­pi­ća, a u Po­lji­ma kod Ko­la­ši­na Ze­ka La­le­vi­ća. Oni su ima­li za­da­tak da spro­vo­de od­lu­ke cr­no­gor­ske vla­sti sa Ce­ti­nja, da su­de ko­la­šin­skim mu­sli­ma­ni­ma i da pri­ku­plja­ju po­rez (da­ci­ju) i dru­ge da­žbi­ne.J.Š.


Ista pra­va

Pred­stav­ni­ci ko­la­šin­skih mu­sli­ma­na tra­ži­li su da im se za­ga­ran­tu­ju imo­vi­na, vje­ra i obi­ča­ji. Od­go­vo­re­no im je da će uži­va­ti sva za­kon­ska pra­va kao Cr­no­gor­ci. Po­tom je kaj­ma­kam za­tra­žio da mo­gu iz­ni­je­ti cio rat­ni ma­te­ri­jal i oruž­je, a ne­kret­ni­ne (voj­ni objek­ti) da se pro­ci­je­ne i da Cr­na Go­ra da oba­ve­zu da će ih ot­pla­ti­ti. Obje stra­ne su se sa­gla­si­le da se iz nji­ho­vih pred­lo­ga sa­sta­vi ugo­vor o pre­da­ji Ko­la­ši­na, ko­ji je pot­pi­san 9. ok­to­bra 1878. go­di­ne na Ce­ti­nju – po­da­ci iz isto­rij­skih za­pi­sa XV i XIX/1962 „Ugo­vor o pre­da­ji Ko­la­ši­na“.